Ukoliko bi izgradili mikro montažno-demontažni prerađivački pogon u nekom selu sve što je proizvedeno moglo bi se prodavati po višestrukoj ceni, nego da se sveže voće, zamrzuto ili osušeno prodaje u gajbama.
Zašto da prodajemo npr. samo smrznute maline?

Zašto je ne bismo malo preradili, npr. u pekmez, džem, slatko, ili pak u mešavini sa drugim voćem,  da počnemo sa spravljanjem vina od maline? Ali mi smo naprotiv tome u 2010. godini uvezli 800 tona maline – tog voća koji je izvozni nacionalni brend Srbije. U Srbiji je malo poznato da 1/3 maline na tržištu sveta potiče iz Srbije, da nosi oznaku „made in Serbia“ .

Ili tek svaka četvrta flaša vina od grođa je proizvedena kod nas, dok ostale tri uvozimo, i to po pravilu vino koje je lošijeg kvaliteta. Uvozimo čak i pšenicu, kako to iznosi gospodin Milan Prostran prema podacima Privredne komore Srbije (što je sve objavljeno u „Novostima“ 2011. godine ), kupine, a da ne napravimo sok, džem, kompot od suvih šljiva. Ovde se tek iznosi jedan primer kako su Italijani u Srbiji kupili suvu šljivu za 1,2 €/kg u 2010.godini i od nje su pravili u konzervama (od 200 gr) kompot i kasnije prodavali isti taj kompot za 25-26 €/kg, jer u njemu ide bar oko 30% zašećerene vode, itd.

Srbija je nekada upravo po kompotima bila širom sveta poznata, po vinu itd. Ili zašto od naših paprika po selima ne bi pravili ajvar ili zašto da ne sasušimo naše ubrano lekovito gajeno ili samoniklo bilje. Mogli bi da izvršimo jednostavnu doradu gajenog i samoniklog voća bogatog pektinom (dunja, jabuka, kruška, šljiva, višnja, kupina, pa i malina i borovnica …), i vrlo lako da izvozimo.

Zapitajmo se zašto da stranac ostvaruje višestruki profit od našeg voća (povrća), koje mi posle tako prerađeno, sortirano po krupnoći, pa oprano i uglancano često ponovno kupujemo uvozeći to isto naše voće ili povrće, ali koje je tada „daleko“ skuplje, gde pritom naš seljak propada, a naš kupac to isto naše voće ili povrće  skuplje plaća.

Smatram da to mi možemo italijanskom tržištu i tržištu EU prodavati za daleko nižu cenu i tako izvoziti svoju šljivu koja je BREND kod nas. U Srbiji imamo preko 41,2 miliona stabala šljive (prema : http://www.marsh.rs/vesti/38-gradske-vesti-privreda/56790 ). Na taj način bi imalo dosta ljudi da zarade od svog tog voća ili od povrća.

Naravno da se ne bi oni obogatili ali bi koristili postojeće potencijale, a i imale bi se i određene poljoprivredne finansijske olakšice i bespovratna sredstva – subvencije. Zajedno možemo skupiti više sume novca svojim malim subvencijama, nego što se po istom da pojedincu.

Deo prvi

Autor: Momo Folić