GLINA KAO GRADJEVINSKI MATERIJAL

Glina, kao meterijal koji dolazi iz same zemlje, utkan je u naše postojanje. Kroz istoriju i promene koje su se prirodno nametale, glina je uvek bila prisutna, prvo kroz izradu posuda, kipova božanstava, nakita i raznih ukrasa, kasnije počinje upotreba u izgradnji obejekata, zidovi kuća oblažu se blatom, podižu se prvi gradovi od ćerpiča. Trajnost gline omogućila je da se glinene ploče sa zapisima iz davne proslosti čuvaju i danas, pravljenje opeke omogućilo je popločavanje puteva i izgradnju velelepnih hramova, utvrđenja, bazilika, akvadukata i mnogih drugih objekata koji prkose modernom vremenu svojom lepotom i univerzalnošću. Razvojem industrijske revolucije i tehnologije u XX veku, u graditeljstvo ulazi, na velika vrata, veoma veliki broj novih materijala. U građevinarstvu počinje da se eksperimentiše sa betonom, čelikom, staklom, aluminijumom i različitim kompozitnim materijalima. Proizvodi od gline u mnogome gube svoj primat na građevinskom tržištu na kojem više nema strpljenja, potrebno je napraviti nešto brzo, dobro i jeftino, a glina zahteva drugačiji pristup gradnje. Ali, pošto je ona deo nas samih, i dalje je uz čoveka, samo u mnogo manjim razmerama. Glineni proizvodi rezervisani su za proizvodnju keramičkih pločica kojima se oblažu zidovi ili podovi u enterijeru ili za zidanje objekata manjih dimenzija. Pošto je prošao dobar broj godina od početka eksperimentisanja sa građevinskim materijalima, čovek je shvatio da su ipak određeni materijali nezamenjivi, na prvom mestu tu je glina sa svim svojim pratećim proizvodima koji od nje nastaju (opeke, blokovi, poločice…). U sadašnjem trenutku počinje polako da se budi svest ljudi o tome da je, radi zaštite svoje porodice, okruženja i same prirode, potrebno razmišljati drugačije. Ukratko to bi značilo: sa rezervom prihvatati najnovije tehnologije vezane za gradnju, sačekati određeni broj ispitivanja datih materijala i uveriti se u njihovu ispravnost, kao i to da je potrebno ponovo uvoditi sve materijale koji su koristili i naši preci u gradjenju kuća, samo prilagoditi ih novim tendencijama i potrebama savremenog čoveka.

Da bismo shvatili značaj gline ne moramo ići daleko, to ćemo prepustiti ljubiteljima istorije arhitekure, osvrnućemo se samo na trenutak na ono što okružuje naše podneblje. Kroz istoriju u Srbiji se najviše gradilo od metrijala koji su bili najpristupačniji, ovo je zapravo i osnovna odlika održive gradnje. Gde su imali kamena, gradili su od kamena, a gde su imali drveta gradili su od njega, a što  bi se prvenstveno odnosilo na Južnu Srbiju. Severni deo Srbije ili Vojvodina imala je drugačiju sudbinu. Temelji vojvođanske arhitekture zasnovani su na upotrebi zemlje, gline i svih njenih proizvoda. Vojvodina je uzela primat, u našem podneblju za korišćenje i upotrebu gline. Kuće su se zidale od čerpića ili naboja, pokrivane su crepom, i može se reći da su to kuće napravljene od zemlje i iz zemlje. Stari neimari imali su svoje načine da reše sve probleme vezane za nosivost i termoizolaciju o kojima se danas pišu naučni radovi, a oni su to radili skromno i održivo. Jedino pravilo koje su istinski sledili bilo je da je  čovek sastavni deo prirode. Danas smo nažalost, sve to zaboravili i mislimo da smo mnogo napredovali, ali moramo se vratiti na samu suštinu da bismo shvatili zašto su oni bili dugovečni i nisu koristili mnogo energije za zagrevanje i hlađenje i zašto nisu obolevali od malignih oboljenja, zašto je kuća bila „dom“, i zašto nisu bili trovani otrovnim isparenjima. a pri tome su svi grejali i hladili svoje kuće i zašto su voleli svoje bližnje. Moramo biti radikalni u odgovoru: Živeli su u skladu sa prirodom, uzimali su ono što im je bilo blizu, nisu trošili velike količine energije za transport „sumljivih“ materijala na parcele svojih domova, gradili su skladno i po meri porodice, ni manje ni više od onoga što im je bilo potrebno. Moglo bi se reći da je to jedna od formula za održivi razvoj, a u Vojvodini imamo tako puno primera koji su upravo povezani sa tim i sa temom upotrebe gline u graditeljstvu.

Nastavice se….

Ivana Rakarić