Da Vam danas neko kaže:

• „Nemoj jesti ove plodove, otrovni su!“
• „Ukus ovog ploda je prilično bljutav, čak i gorak“
• „Ako pojedeš ovaj plod, telo će ti se raspasti i umrećeš u najgorim mukama“
• „Postaćeš vukodlak!“
• „Ako već moraš da ga jedeš, prvo ga kuvaj u ključaloj vodi najmanje tri sata, nakon toga i nije tako loš“…

verovatno biste pomislili da je u pitanju i ne baš tako dobra šala.  Još je verovatnije da ne biste saslušali ni pola ove liste. Ovo je samo skraćeni spisak zabluda o  jestivosti (ili otrovnosti) paradajza koje su ga pratile više od 200 godina. A sve je lepo počelo…

Kada je iz Španije paradajz krenuo na sever, francuzi su ga prihvatili vrlo lepo. Što zbog svoje romantične prirode, što zbog pogrešnog tumačenja španskog „Pomme dei Mori„, francuzi su paradajzu dali ime „pomme d‘amour“ (plod, jabuka ljubavi). Vrlo brzo je postao i deo njihove kuhinje. Sa tim emotivnim oreolom, nastavio je svoj put na sever i kad je stigao na teritoriju današnje Nemačke, dobio je nemačku verziju francuskog imena – „liebliche apfel„.

Nemci su vrlo brzo otišli i korak dalje, paradajz je dobio religiozno poštovanje i adekvatno ime koje ide uz to „paradiesapfel“ (rajska jabuka, od nemaca smo i mi preuzeli ime „paradajz“). Da li bi jedna egzotična biljka, potekla sa nekoliko hiljada kilometara dalekih padina Anda mogla da poželi bolji prijem? Verovatno ne.

A onda, sunovrat. Gotovo preko noći, po tom delu Evrope se proneo glas da je ova biljka otrovna, da je odvratnog ukusa, da osobu koja je pojede opsedaju demoni, da je veštice koriste za prizivanje vukodlaka,… Umesto ljubavnog i rajskog ploda, dobio je ime  „Wolf Pfirsich“ (vučja breskva).  Zašto i kako se mišljenje žitelja tog dela Evrope tako naglo okrenulo za 180 stepeni, verovatno niko ne zna. Razne teorije o tome da je paradajz zabunom poistovećen sa rođakom Atropom beladonom nikako „ne drže vodu“, jer se ove dve biljke ipak po svemu dovoljno razlikuju tako da neka slučajna greška nikako nije bila moguća.

Da nesreća bude veća, švedski botaničar Karl Lineus praveći svoju klasifikaciju biljaka (koja se u najvećoj meri koristi i danas) i koja se između ostalog zasniva na dvoimenom označavanju (prvo ime je ime roda a drugo ime vrste), osim što je stavio paradajz u rod Solanum zajedno sa krompirom (jesu rođaci, dosta sorti paradajza ima „krompirov“ list) on mu je i dodelio ime lycopersicum (vučja breskva). U jedno vrlo religiozno vreme i uz jako prisustvo crkve u svakodnevnom životu, sve što je u sebi imalo makar i prizvuk „vučjeg“ bilo je poistovećno sa „nečastivim“ i nepoželjno u kući i njenoj blizini.

Kasniji rad Filipa Milera koji je 1768. godine dodelio paradajzu poseban rod i nazvao ga Lycopersicon esculentum (jestiva vučja breskva), nije puno pomogao da ova biljka vrati izgubljenu popularnost.

Iako su među doseljenicima na američki kontinent bili i pripadnici nacija koje su već uveliko koristile paradajz u ishrani (italijani i španci pre svega), nemački doseljenici koji su se zadržali uglavnom na Istočnoj obali i dalje su širili svoju ekstremnu netrpeljivost prema paradajzu. Iako je bilo dosta značajnih pokušaja da se i u tom delu amerike paradajz uvede u ishranu (od poznatih ličnosti, najviše je na tome radio Tomas Džeferson, pisac Povelje nezavisnosti i treći predsednik tadašnje Amerike), ovo nepoverenje prema paradajzu je opstajalo sve do 26. septembra 1820. godine kada je pukovnik Robert Gibon Džonson pred zapanjenim sugrađanima u sred bela dana pojeo punu korpu paradajza! I nije mu bilo ništa!!!

E sad, ruku na srce, i pre njega su mnogi pokušavali da na isti ili sličan način skrenu pažnju na pogrešan odnos prema paradajzu, postoje zabeleženi slučajevi 1808. u Virdžiniji i 1812. godine u Nju Orleansu, ali je Džonsonov potez imao „strateški i marketinški“ mnogo jači i veći uticaj. Jer, ne samo da je pojeo punu korpu paradajza, već je to uradio u Salemu, srcu puritanske Istočne obale, gradu u kojem je sve što je bilo imalo sumnjivo i nereligiozno bivalo spaljeno ili proterivano (poznat je slučaj masovnog paljenja veštica u Salemu, a i Bler, po kojem je sniman film „Veštice iz Blera“ nije daleko).

Suludo hrabar potez pukovnika Džonsona je u priličnoj meri uzdrmao javnost u tom delu Amerike, ali se na potpuno skidanja „anateme“ sa paradajza čekalo još poprilično, tačnije do 1897. godine kada je danas poznata svetska firma „Campbell“ u svoj asortiman konzervirane hrane ubacila i supu od paradajza. Nakon toga, paradajzu su bila otvorena vrata svih kuhinja.

Srdačan pozdrav

Mare Pannonium garden

http://www.manus.rs/biljke/index.htm

kanal na YouTube Mare Pannonium Garden