Užice – Uhvatio sunčan jesenji dan majstor Božo Milivojević da oko kuća brvnara Muzeja „Staro selo” u Sirogojnu isplete starinsku ogradu. Prvo pobija kolje, pa ga potom prućem uteže, da čvrsto stoji godinama. Kao što se u davna vremena ograđivala svaka seoska avlija.– Ovu pletenu ogradu zovemo proštac. To je najstarija i najbolja ograda u ovim brdskim krajevima, sva od prirodnog materijala. Ništa se za nju ne kupuje, sve je nadohvat ruke u prirodi. A i kako bi drukčije u planinama vekovima opstajala – kazuje nam Božo dok obavija pruće oko dva sastavljena koca.

Za dobar proštac, veli narod, treba i dobar kolac. Treba prvo pripremiti i zaoštriti kolje, dugo oko metar i po (zavisi kolika je ograda), s tim što je najbolji kolac od bagremovog i hrastovog, a može i od šljivovog drveta. Od davnina vešti majstori – i Božo to ume – sekirom su drvo cepali i u kolje pretvarali. U novije vreme za tu namenu drvo stružu, da posao olakšaju.

– Kolje se pobija jedno do drugog, i to gusto, da sitna stoka ne prolazi kroz ogradu. Uvek se pleću dva koca u paru, ona i on, kako se kaže. Za popletanje se koristi savitljivo pruće: vrbovo i to ne starije od dve godine, drenovo vitkije, jasenovo, smrekovo, grabovo. U prvom popletu se koristi tanje pruće, za stabilnost kolja. U drugom je deblje, da proštac bude čvršći. Odozgo obavezno ide pletenica, da se nijedan prut ne iščupa. Ograda je dobra ako pruće iz sredine ne može da se čupa. Jedino se razvezuje s kraja, od zadnjeg pruta – objašnjava majstor.

Božo je rodom iz Lunovog Sela kod Užica, četvrta generacija u Milivojevićima, koja se bavi ovim poslom. Tri i po decenije ga već radi, onako uzgred: isprva u svom domaćinstvu, vremenom i kod drugih. Bio je zaposlen kao tehnolog, a kad je otišao u penziju više se posvetio nesvakidašnjem umeću. Ograde plete zajedno s bratom Dragoljubom, vešti su i „lake ruke”: kad je spremljeno kolje i pruće, dnevno jedan može da pobije i poplete od 10 do 12 metara ove ograde, sve zavisi od terena(na mekšoj zemlji lakše, na kamenitoj uz pomoć ćuskije). Rade za nadnicu.

– Nekad je bilo mnogo majstora ovog posla, u poslednje dve-tri decenije ostali su samo najuporniji. Ljudi radije kupuju žičanu ogradu da zagrade posede. Sa žicom se brže i radi. Ovu pleteno-drvenu bi trebalo posle desetak godina upotrebe ponovo preplesti. Ipak, ima još zaljubljenika u staro i prirodno. Eto, zovu ljudi sa Zlatibora, iz Sirogojna, iz Užica i okoline, koji bi da im oko vikendica, kuća, restorana napravim ovakvu ogradu. Opet je proštac na ceni, sada oko modernih zdanja, u spoju novog i tradicije. A tu je, naravno, i vajda za majstora – veli Božo Milivojević.