BRAĆA Branislav i Đorđe su ostavili studije i posao i prestoničke svetlosti i način života zamenili životom seljaka i to u brdovitoj Crnoj Travi, odakle su pobegli skoro svi njeni žitelji.

U selu Madžare na nadmosrkoj visini od 1200 metara vode bogato domaćinstvo i hrane se darovima prirore.

„Bio sam na drugoj godini Prvanog fakulteta kada sam shvatio da ne želim da budem deo sistema, da završim fakultet, da se laktam za posao, da dobijem neki ćošak od kancelarije, da mi ceo život naređuju. Spakavao sam stvari i došao ovde gde su mi živeli baba i deda“, priča Branisalv sa kosom u dredovima.

Bilo je to pre 10 godina. Četiri godine kasnije pridružio mu se i brat Đorđe, već afirmisani beogradski kuvar.

„Slobodu sam hteo. Sabrao sam i oduzeo i izračunao da ne mogu više da živim u prepunom Beogradu, među ljudima koji stalno jure, među smrkuntim i nervoznim licima. Iz Madžare su stizale vesti o raju i ja sam želeo da živim u raju. I živim“, priča mlađi brat, koji retkim gostima nudi jaku šljivovicu i domaći kačkavalj.

Branislav i Đorđe gaje 13 krava zaboravljenih buša i jednog bika, kao i sve vrste živine, voće i povrće. Imaju plodne voćnjake, beru borovnice, pečurke i šipurke. Uzgajaju svoje salate, spanaće i začine. Kuvaju i mese bolje od mnogih domaćica, a od prodaje viška dolaze do novca.

„Ponekad im ukradem recep za neko jelo. Kad krenem kući, potrpaju mi torbe sa specijalitetima, kao da se vraćam iz bogatih rođaka sa sela“ – priča njihova majka Gordana, čija je prostrana kuća u Krnjači prazna bez sinova.

„Nisam bila za ovu varijantu jer sam se bojala da ne ostanu gladni u nedođiji, ali ispalo je drugačije, Srećni, a meni smao unici nedostaju“, priča Gordana koja je došla u posetu.

Život u crnotravskom selu je težak. Do njiva i livada stiže se preko brda i dolova. Ovde zima stiže u jesen i završava se početkom leta. Ipak, momcima sa beogradskog asfalta je upravo tako nešto tebalo.

„Neograničena sloboda i duhovna i fizička. Tamo moraš da budeš deo tuđeg, ovde si deo svog koncepta na beskrajnom duhovnom prostranstvu“, obašnjava Branisalv.

Nisu pustinjaci, kako ih mnog meštani doživljavaju, pre svega zbog njihovih dugačkih kosa i želje da biraju svoje društvo, ali i devojke, koje ovde mogu da se izbroje ne prstima.

„Za nas se ne bi udala ni jedna Crnotravka. Kažu nam da smo bogati i da mnogo radimo a one vole lagodan život, beže u gradove“,primećuju braća Spasić iz Beograda.

Iz njihove kuće na malom proplanku čuje se samo rege muzika, a preko leta se okupi društvo rasejano po svetu. Tada muzički nadarena braća uzmu gitare i zabavljaju goste, uz rakiju koju peku ali ne piju, iz sireve, pogače, ali i meso koje takođe proizvode a ne jedu.

izvor http://zelenenovine.wordpress.com/