Izabrali smo da živimo u prirodi

Izabrali smo da živimo u prirodi

Izabrali da žive u prirodi

Živeli su u Beču, a onda odlučili da napuste veliki grad i nastane se u srcu Šumadije. Igor i Nana Šonenberger Gajić su  izabrali da žive u seoskom domaćinstvu koje su sami stvorili.

Deca treba da nauče da ustanu kad padnu

Danas porodica Šonenberger Gajić ima šestoro članova, a kada su došli u Srbiju bilo ih je četvoro. Igor i Nana sa svoje četvoro dece (Mateja, Marija, Konstantin i Aron), stvorili su život kakav su sanjali, daleko od gradske vreve i otuđenosti.

Za svoje novo prebivalište izabrali su selo Kamenica u samom srcu Šumadije, na putu između Kragujevca i Gornjeg Milanovca. Na imanju koje su kupili kada su došli imaju baštu, svoje pčele, voćnjak, pašnjake…

Njihova deca provode vreme okružena zelenilom i veoma su vešta i u penjanju na drveće, i u jahanju, i u mnogim drugim aktivnostima koje ne samo da zahtevaju motoričku spretnost, već i priličnu snagu.

Nana kaže da je odavno prevazišla strah, jer deca treba da nauče da ustanu kad padnu.

A da li im nedostaje nešto iz grada?

– Baš ništa, kaže Igor – Mislim da nije prirodno živeti u grupaciji ljudi od dva miliona, kakav je Beč.

Ja sam samo želeo da svojoj deci omogućim onakvo detinjstvo kakvo je bilo moje, u skladu sa prirodom.

Život im je sada mirniji, ali su to i želeli.

– Dosta vremena smo upućeni jedni na druge i puno smo zajedno. Dok smo živeli u Beču, nekada se nismo viđali ceo dan, a to jednostavno nije prirodno. Ako smo porodica, treba da provodimo vreme što više zajedno, glasno razmišlja Igor.

Veoma im je važna zdrava podloga koju sada omogućavaju svojoj deci. Nana navodi da pokušavaju da koriste samo namirnice iz svoje bašte koje su potpuno organske.

Na selu niko ne umire od gladi

– Ovde priroda daje sve što ti je potrebno. Imamo svoju zemlju, svoju vodu i onda nema egzistencijalnog straha.

A ako se pitate imaju li od čega da žive, Igor odgovara:  – Ovde niko ne umire od gladi.

Njihovo ekološko seosko domaćinstvo „Glogovac“ bavi se, naime, aktivnim seoskim turizmom. Najzanimljivije su svakako jahačke ture za iskusne jahače koje traju više dana, ali ovde i mališani (a i oni stariji) mogu da nauče da jašu, da se druže sa domaćim životinjama, da trče i smeju se gromoglasno jer ih niko neće ućutkivati…

Napravili su originalnu turističku ponudu, zanimljivu posebno strancima:terensko jahanje i upoznavanje ovog kraja na konjima, kao i ishranu baziranu na samoniklom bilju.Za decu i odrasle sa posebnim potrebama jahanje je besplatno, ukoliko se koristi njihov smeštaj. Igor, koji je inače po struci fizioterapeut, kaže da je terapija jahanjem izuzetno dobra za mališane sa posebnim potrebama.

Oni su pronašli svoje mesto pod suncem, koje ih greje ma kakve su spoljašnje vremenske prilike.  Izabrali su da žive u skladu sa prirodom, a svojoj deci omoguće zdrav početak života. Jer, na to sada mogu da utiču… I da rade kako misle da je za njih najbolje.

Izvor:http://roditeljstvonovogdoba.com/