U potrazi za starim i autohtonim sortama voća, Aleksandra Savić, viši kustos Prirodnjačkog muzeja iz Beograda, putovala je do najudaljenijih planinskih sela u Srbiji. O našem nedovoljno iskorišćenom bogatstvu priredila je i izložbu „Staro i nestalo voće Srbije”, koja je otvorena prošlog vikenda u Narodnom muzeju u Valjevu.

– Ovo što je prezentovano na izložbi je manji deo onoga što se gaji i gajilo od voća kod nas. Nažalost, polovinu registrovanih starih i autohtonih sorti na terenu nisam mogla da nađem. Nestale se i nestaju istim tempom kao što se gase naša sela. Ipak, bilo je i trenutaka za radost jer sam u životu zatekla jabuke: budimku, kolačaru, krstovaču, mađaricu, mirisavku, petrovaču, nikoliju i još neke. Oduševilo me je što se jabuka šumatovka u okolini Lazarevca plantažno gaji u jednom domaćinstvu. U rodnim godinama sa jednog stabla može da se ubere oko 1.000 kilograma ploda izvanrednog kvaliteta. Ne prska se a plodovi koji završe zrenje krajem oktobra mogu u prirodnim uslovima da se održe do nove berbe – kaže Aleksandra za naš list podsećajući da je budimku još u 13. veku kalemio i gajio Sveti Sava na imanju manastira Đurđevi stupovi.

Na području Požege ova sorta domaće voćke je ključna za rad fabrike „Budimka”. Kada su u pitanju stare sorte krušaka koje su zajedno sa ostalim voćkama u naše krajeve, u najvećem broju stigle iz Male Azije, situacija na terenu je zabrinjavajuća.

I jerebasma (na turskom „ne diraj me”), takuša, stambolka, karamanka takođe se retko mogu naći i pored izvanrednog kvaliteta plodova. Kada padne sa grane, zbog veličine ploda punog vode i soka, kruška jerebasma pukne tako da se izdaleka može čuti:

– Ova izložba je namenjena svima – od voćara, seljaka, prodavaca na pijacama, mladih ljudi do akademika. Jer, kada saznamo šta imamo i kojeg je kvaliteta promenićemo mišljenje kada je u pitanju borba za njegovo ponovno vraćanje i održavanje. Priča o voću nije samo priča o hrani, već i o našoj istoriji i tradiciji. Vraćanjem starih i autohtonih sorti, Srbija bi postala velesila u ovoj proizvodnji. Tu darosavu, ranu šljivu iz sela Darosve kod Aranđelovca niko nema u svetu. To je u svakom pogledu pravo blago – ističe Aleksandra, najavljujući zatvaranje istraživačkog kruga o starim i nestalim voćnim sortama.

Među najbrojnijim posetiocima na otvaranju izložbe bili su učenici Poljoprivredne škole iz Valjeva, koje je predvodio direktor Milan Gajić. Kao iskusni poljoprivredni stručnjak, potvrdio nam je da će stare konzumne sorte, koje imaju i na školskom imanju, sve više dobijati na značaju.

Njihova budućnost je održiva i izvesna, ali uz plansku i organizovanu podršku. Osnov za to je, kako je naveo, podizanje reprezentativog matičnog zasada uz svu neophodnu dokumentaciju i takozvane biljne pasoše.

Za jedan takav projekat, rekao je za „Politiku”, Poljoprivredna škola iz Valjeva ima sve preduslove i uz pomoć države mogla bi da bude uspešan proizvođač, čuvar i distributer starih voćnih vrsta.
Izvor: politika