Мачкат код Ужица – Родио се и школовао у граду, радио у елитном хотелу најпосећенијег туристичког места, а сада живи у селу и гаји овце. И то тако успешно да је недавно добио општинску награду за изузетан допринос развоју локалне самоуправе.

Рођен пре 38 лета у Ужицу, Марко Марић живи с породицом последњих година на дедовини у златиборском селу Мачкату. Има 70 оваца „са педигреом”, од којих годишње прода око 150 јагњади. То што је одрастао међу солитерима, а први пут сео на трактор у 27. години, не смета му да све сеоске послове вредно обавља. И у штали, на њиви, ливади: овце негује, траву коси, различите културе сеје, земљу обрађује.

– Желео сам да будем свој газда, а не да радим за друге. И ево добро је, напредује се, задовољан сам – почиње своју причу за новине Марко у краткој паузи између преподневних послова. Недавно је, поводом Дана општине Чајетина, за успешно бављење сточарством награђен општинском плакетом „Димитрије Туцовић”.

Детињство и школске дане провео је у Ужицу, а у Београду студирао географски факултет. До апсолвента догурао, али се, стицајем околности, ипак без дипломе вратио граду на Ђетињи. На Златибору се потом запослио, у неколико фирми радио, па 2007. године оженио лекарком Маријаном (она сада ради у чајетинском Дому здравља, из Мачката сваки дан путује) с којом има сина Огњена и ћерку Ђурђу. Готово целу деценију Марко је радио на рецепцији познатог златиборског хотела „Олимп”.

– Било је то добро радно место, одличан објекат на најпосећенијој планини. Али никако ми није ишло у главу да бих на том радном месту, радећи за другог, могао да дочекам пензију. Свака част сваком газди, али хтео сам да будем свој газда. И тако се одлучих за овчарство, пре четири године посао у „Олимпу” напустих, а дедовина у Мачкату била је једина реална опција – сећа се почетака Марић који одлично говори енглески.

Чврсто решен да успе, пратио је искуства напредних овчара у овом послу, читао литературу, трагао по интернету. Ризиковао је узевши повелики банкарски кредит (око 30.000 евра) да би отпочео посао. Уредио домаћинство, подигао неколико објеката, купио 60 оваца и нешто механизације. И определио се – за разлику од других у том крају који гаје јагњад за клање и мачкатске кафане – да буде оригиналан: да гаји уматичене овце, „с педигреом”, да производи приплодну јагњад.

– Има тога у пољопривредно развијеним крајевима Србије, али нема на овом брдском подручју. Но почетак није био лак: недостајало је знања и искуства, па ми се, без добре процене и паметне пословне политике, догађало да понестане хране за овце и тиме направим непотребан трошак. Ипак, то ме научило о чему посебно да водим рачуна, те да стадо ширим према могућностима исхране. А у мом домаћинству лети имам испашу, с тим што производим и квалитетну силажу и сенажу – казује овај одгајивач.

Данас, пету годину у послу, Марић већ остварује зараду. Кредит уредно враћа и крају га је привео. Јагњад продаје новим узгајивачима, од његовог стада само на подручју оближње Криве Реке има пет новоформираних стада. С тим што је он једини у златиборском крају који од државе наплаћује субвенције за ситну стоку, јер само он поседује уматичено стадо и документацију о педигреу сваког јагњета. – Мени сву документацију води селекцијска организација из Новог Сада. И та удаљеност је проблем овог краја, јер овде не постоје селекцијске службе које би испратиле овај озбиљан сточарски посао – упозорава Марко и истиче да је овде већ формирао удружење одгајивача оваца и коза, чији већи број омогућава бољи наступ на тржишту.

Породица му је, наглашава, била важан ослонац у овом професионалном изазову. А циљ му је, не крије, да по овом добром почетку успе у овчарском послу, те да онда и деца сама пожеле да на селу остану и започето наставе.

Бранко Пејовић

izvor www.politika.rs