Dobro jutro ranoranioci 🙂

Sezona 2014 je uveliko počela, pretoplo vreme u sred februara nas je sve nagnalo da se latimo semenki povrća koje ćemo gajiti u bašti i onako kratak zimski dan, postao je drastično kraći. Od rane zore smo po plastenicima i klijalištima a uveče na brzinu sređujemo plan sejanja za naredni dan. Manje je vremena za čitanje tekstova, manje je vremena i za pisanje.

Danas ćemo zatvoriti poglavlje o zabludama i predrasudama koje naše pijačne tezge, radnje i na kraju, naše trpeze čine siromašnim, jednoličnim i dosadnim. Ne verujem da je Orvel mislio baš na ovo, ali nam se njegova „1984“ uveliko dešava, bar kad je paradajz u pitanju. Sledi jedna lista pogrešnih mišljenja o paradajzu koju sam prikupio poslednjih godina od kupaca, prolaznika, komšija, rodbine i svih onih koji su bar na sekund zastali pred mojom tezgom ili došli u moju baštu.

• Svaki žuti paradajz mora da je kiseo – netačno. Na primer, Žuta kruška (Yellow pear) je toliko slatka da postoji recept za spremanje slatkog od ove sorte ( i od njene „sestre“, Crvene kruške). Zlatni jubilej, Zlatni kraljevski, Persimon, …
• Postoji samo 4-5 sorti paradajza i sve ostalo je laž – ovo je već toliko netačno da više neču ni reč da kažem na tu temu.
• Zeleni paradajz ne postoji, to su samo nezreli plodovi – voleo bih da svi koji dele ovo mišljenje probaju samo jedno parčence ploda sorte Aunt Rubby German Green. Ako im to ne promeni mišljenje o zelenim sortama, paradajzu i životu uopšte, ništa neće.
• Samo su Jabučar i Volovsko srce pravi paradajzi, sve ovo drugo je bezukusno (u okviru ovakvih izjava se povremeno pojavi i termin “šljivar”, ali sve ređe 🙁 ) – kaže se da o ukusima ne vredi raspravljati, ali prevideti da postoje slaki, kiselkasti, „zemljani“ (earthy), „voćni“ (Persimon ima ukus dinje, Purple kalabash ima jasnu crtu limuna), više je nego besmisleno.
• Vezivanje za neonske cevi će sprečiti pojavu plamenjače – neće. Verovatno će izazvati podizanje obrva po komšiluku i postoji ozbiljna opasnost da se povredite dok pokušavate da neonsku cev ugurate u zemlju, ali plamenjaču nećete zaustaviti ovim.
• Cherry paradajz je samo ukrasni paradajz, ne jede se – „u malim bočicama se drži otrov“. Ali i parfem. Poneke sorte su tako ukusne da stvarno mislite da je sva lepota ukusa i mirisa iz „velikih sorti“ sabijena u te male plodove. Kruškice (svih boja), Snow white cherry, Ciliegia,… Crni koktel je verovatno jedna od najukusnijih sorti, planetarno. A šta mislite, po čemu je sorta Sweet 100 dobila ime?
• Beli paradajz nema nikakav ukus, bezukusan je – ako ćemo pravo, bele sorte ne postoje. Ne postoji ta baš bela boja, već je u pitanju jako bleda žuta boja ploda koja skoro prelazi u belu. A što se ukusa tiče, probajte Snow white cherry ili White beauty, pa onda kažite kako ste jeli nešto bezukusno.
• Sve sorte koje nisu crvene ili žute su GMO – jedna vrlo opasna i krajnje destruktivna zabluda. Zbog svoje lepote i „fotogeničnosti“ tj. pravilnog oblika i ravnih površina na koje se u Photoshopu ili nekom drugom programu može nalepiti sve i svašta, paradajz je postao omiljen objekat umetnika koji fotomontažama pokazuju sva zla GMO sorti. Posebna priča je ito da naviknuti na jednolične „crveni i svi ko jedan“ plodove po marketima i katalozima, ljudi počinju da sve što nije „glatko, pravilno i ravno“ poistovećuju sa GMO. Skoro sam imao primedbu da slika jednog od mojih plodova Purple kalabasha, kome je „grbavost“ sortna odlika, pokazuje GMO plod?! Sorta stara najmanje 300 godina postaje GMO zato što nije pravilnog oblika, hej!
• Kako misliš “crni paradajz”, na šta ti ja ličim? – obično imam odogovor za svaku priliku, ali me ovakvi komentari uglavnom ostave bez teksta.

I za kraj, jedna zabluda koje sam postao svestan tek od skora. Znao sam od ranije kako je sve propisano Zakonom, ali sam se nekako nadao da je u organskim baštama bar malo življe i drugačije. Ali nije. Zabluda je da organska proizvodnja čuva stare sorte. Tačnije, stare sorte i organska proizvodnja nemaju nikakve veze jedno s drugim. Proizvođači organske hrane nemaju nikakvu zakonsku obavezu da koriste seme starih sorti. Imaju obavezu da seju sertifikovano seme, tj seme koje nije hemijski tretirano i zbog većih prinosa (a i nikakve ponude sertifikovanog semena, mislim da ni jedan od domaćih semenara ne nudi neku staru sortu), odlučuju se za gajenje hibrida. To znači da možete jesti one iste jednolične hibride sa više elana – nisu tretirani hemijom. Prirodno su bezukusni.

I to bi bilo to, bar za sad. Sve se nešto nadam da će ljudski rod prestati da izmišlja nove i nove razloge da potpuno zanemari i uništi ovu ogromnu i prelepu paletu boja, oblika i ukusa paradajza, ali ljudska ćud je čudo, uvek nađe način da sebi napakosti.

Uz nadu da ćemo svi zajedno sačuvati stare sorte od zaborava, srdačan pozdrav 🙂

Mare Pannonium garden

http://www.manus.rs/biljke/index.htm

kanal na YouTube Mare Pannonium Garden