Baštenske kolonije postoje više od 150 godina u velikim evropskim, američkim i kanadskim gradovima. Kad avionom slećete na ove gradske aerodrome, poglede privuku kvartovi sređenih mini bašti i „kućica u cveću” iz filmova. Ali, ima ih i u zimskom (zastakljenom) obliku.

Garden-kolonije imaju ekonomsku, ekološku, zabavnu i druge svrhe u milionskim gradovima. Sređene su, i plac u njima se izdaje na konkursu. Stanovništvo slabije socijalne moći u njima može da proizvodi voće, povrće i razne lekovite biljke za sopstvenu kuhinju, ali i za prodaju kojom obezbeđuje porodici sigurnost, objašnjava za „Moju kuću” francuska arhitekta-pejzažista i slikar Lori Konijam.

Međutim, mala dvorišta u kolonijama mogu da služe i za uzgajanje retkog bilja, za otvaranje klubova, za podučavanje mladih poslovima ali i za rekreiranje pripadnika trećeg doba poslom i druženjem..

Zelene kolonije u svetskim gradovima imaju i po stotinu parcela, na prostorima od 70 do 1.500 kvadrata. Najčešće pripadaju gradskim vlastima i iznajmljuju se na određeni period, organizovane su i postoji „baštenski red” koji mora da poštuje svaki njihov stanar.

Kako još kaže Lori Konijam, po istom principu organizacije baštenskih parcela nastali su i neki od čuvenih parkova u Parizu i drugim svetskim gradovima. Urbane bašte su sređene, funkcionalne ali i dekorativno iskorišćene. Na taj način se uređuju i manje gradske parcele do 50 kvadrata, na kojima je, recimo, simpatično videti bokor živopisnog cveća zasađenog u prevrnutoj gajbi…

Po rečima Nade Jadžić, člana Udruženja podmlatka pejzažne arhitekture, kolonijama upravlja obično upravni odbor u kom učestvuju i predstavnici lokalnih vlasti i baštenski stanari. Oni, pri tom, moraju da se drže prijavljenih i utvrđenih aktivnosti na njihovim parcelama. Građani sami odlučuju koje su im aktivnosti bitne, ali se proverava koje su dozvoljene, recimo, da li je u baštama u pitanju dozvoljeni uzgoj biljaka. Stanari kolonija planiraju zajedno sajmove, kolonije, sastanke…Vode računa o organizovanju parkinga, prilaza i infrastrukture. Postoje i zajedničke parcele, uglavnom i zgrada za sastanke, a kolonija bašti ima i radno vreme.

– Osim što humanizuju međuljudske odnose u otuđenim velegradima, ove kolonije čuvaju i kvalitet životne sredine. Često, i kvalitet zajedničkog porodičnog vremena, jer najčešće cele porodice obrađuju baštu. Organizuju se i humanitarne aktivnosti i u nekim parcelama osnivaju sigurne i druge kuće koje upošljavaju ugrožene što im je istovremeno i radna terapija i zarada, kaže Jadžić.

Biljana Glamočić iz Sekretarijata za za zaštitu životne sredine Beograda, grupi mladih arhitekata koji žele da kod nas vrate tradiciju uređenja bašti i slobodnih prostora savetuje da opštinama ponude predloge i projekte i kontaktiraju sa savetima za životnu sredinu na tim teritorijama. Ratne godina i kriza zanemarili su praksu koja Srbiji nije nepoznata i treba je samo oživeti, smatraju sagovornici.

Izvor: politika.rs