– Čim sam kupio prvu parcelu, počeo sam samostalno da je krčim, ručnim alatom i na „osvojeni“ deo zemlje da sadim mladice šljiva koje je moj pradeda nekada sadio. To su stare autohtone sorte koje su preživele vekove: turgunja i trnovača. One se ne prskaju i uskoro očekujemo i prve plodove! Prodajući naš pasulj, kupio sam i posadio domaće sorte kajsije, orah, špansku višnju, trešnje – priča Miroslav i dodaje da gaji afinitet prema autohtonim, starim sortama voća koje su prošle test vremena, prilagođene su našem podneblju, podobne su za organsku proizvodnju i malo se ili nimalo tretiraju i štite.

Ovog leta planira da kalemi jednu krušku koja se može naći samo u starim vojvođanskim, švapskim kućama, dok će na jesen posaditi petrovaču, šumatovku, cigančicu, kruške – lončaru, jeribasmu, kao i još kajsija i oraha. Sve to radi više puta nedeljno, kada posle radnog vremena u Putevima Srbije i vikendom odlazi na imanje desetak kilometara od Rume.

U svemu što radi podržavaju ga supruga Dubravka i ćerke Lenka i Jelena. Jelena ima tri godine, pa se njeni odlasci na ranč svode na izlete u prirodu. Starija Lenka odlazi sa tatom povremeno i pomaže mu u sejanju i sadnji. Ljudi kojima je okružen uglavnom nisu verovali kada su videli da je počeo da obrađuje zemlju. Često je fotografisao zemlju i proizvode, objavljivao na društvenim mrežama, zbog čega mu se javilo dosta istomišljenika.

Uz ovih 150 voćaka, na jesen, kada svi plodovi s njive budu pretvoreni u kakve-takve prihode, zasadiće još 300 sadnica. Pored toga ima još oko 20 ari povrća, kao i 70 ari žita. Ono nije tretirano nijednom, i Miroslav se nada da će od njega napraviti brašno za naše potrebe, ako nađe neki mlin u okolini.

– Ako mogu ikako da pokrenem bar neke ljude da rade što i ja, za mene je to već uspeh. Preko fejsbuka sam poklonio više od sto sadnica raznog voća, kao i mnogo semena za sejanje povrća. U rokovniku sam zapisao još sto koje ću da poklonim na jesen, puno mi je srce zbog toga. Novac, zarada, biznis, to je u drugom planu. Bitno je da mogu nekako da pokrijem rashode, s obzirom na to da nemam mehanizaciju. Moja porodica jede zdravo, borimo se za hranu bez hemije i to nije lako, jer se uslovi za uzgoj povrća i voća naglo menjaju.

Miroslav mi priča da je njegova generacija (1974. godište) potpuno zaboravila znanja prethodnih generacija o baštovanstvu i voćarstvu koje su naši preci imali. Zbog toga svaki put na ranč vodi svoju majku, koja ga uči svemu o bašti, sejanju, sadnji, čak i o voćarstvu.

– U bašti imamo skoro sve povrće koje se može gajiti na otvorenom  i zato ga ne kupujemo u hipermarketima. Voće sa ranča polako ulazi u rod tako da ćemo uskoro potpuno zaboraviti na prodavnice, bar što se hrane tiče. Osim toga, već dugo pravim liker od oraha, višnje, sakupljam samoniklo bilje i od njega pravim čajeve. Ove godine pravio sam čajeve od gloga, crnog trna (trnjine), redovno koristimo u ishrani mladu koprivu, svežu ili sušenu u čaju, kao i plod divlje ruže – šipak. To su darovi prirode koje dobijamo samo ako želimo da izujemo „najke“ i obujemo gumene čizme. Ništa što kupite ne može da se poredi s onim što proizvedete. Svaki taj moj krompir i cvekla su mnogo slađi. Industrija hrane je jedno, a ljubavlju stvorena hrana na vašoj zemlji, za vašu decu i vas – nešto sasvim drugo – objašnjava Miroslav za Priče sa dušom.

– Radim na tome da ovo za nekoliko godina postane organski voćnjak, oaza za naše stare sorte voća, našu sremsku višnju koju zovemo „španska“, belu tršnju, rušt, orah, kajsiju, jabuke i kruške. Planiram da sazidam malu kućicu, poput nekadašnjih vinogradarskih kućica na Fruškoj gori. Imam i ideju da prostor za boravak leti stvorim i u dedovini po očevoj liniji, na planini Goljak iznad Medveđe, ili u pradedovini, na Durmitoru. Ne želim da se više ikada toliko odvojim od prirode. Sugerišem ljudima da čitaju Zvoneće kedre Rusije, knjige Vladimira Megrea. Već kad sam imao hektar zemlje, poznanici su mi rekli da je hektar zemlje po zamisli Anastazijinoj, površina dovoljna za ekonomski nezavisno porodično domaćinstvo. Po ritualu iz tih knjiga, odem na ranč, bilo da je leto ili zima, izujem se bos i stojim neko vreme na zemlji. Da li ste to nekad radili, a ako jeste, koliko vremena je prošlo od tada? Zemlja i biljke osećaju vašu ljubav, nije moguće udaljiti se od prirode, mi smo uvek deo nje. Da li je zemlja moja ili sam ja njen – nije lako pitanje – upitao se Miroslav, koji ovih dana pregovara o kupovini nove komšijske parcele, na koju nije moguće kročiti nogom usled podivljalog rastinja.

– Stara izreka kaže, da i najduže putovanje započinje prvim korakom. Ja sam ga započeo pre skoro četiri godine, i ne mislim da prekidam – ističe Šarac.

(Priče sa dušom/Nenad Blagojević)